Oprostite - ovaj proizvod nije više dostupan.
Šarlot Delbo: Aušvic i posle njega
Delo Šarlot Delbo jedno je od ključnih ostvarenja logoraške književnosti i književnosti Holokausta. Njeno memoarsko vraćanje pitanjima svedočenja krize tokom decenija nakon oslobođenja iz nacističkih logora pokazuje posvećenost prikazivanju traume koju je doneo lʼunivers concentrationnaire, traume koja se ne sagledava kao događaj iz prošlosti, već kao istorija koja se ne završava. Prvi deo svoje trilogije Aušvic i posle njega ona započinje rečima: „Danas nisam sigurna da je ovo što sam napisala istinito. Sigurna sam da je istinsko.“ Ovo razlikovanje između vrai i véridique predočava svest autorke o nemogućnosti svedočanstva da ponudi zaokruženu ili potpunu transpoziciju iskustava preživelih ili da dâ presudu o istorijskim događajima. Ona upućuje na istorijski metanarativ kao istinu, ali upravo subjektivno iskustvo, kao istinsko, jeste onaj višak koji se možda ne očituje u zvaničnim formulacijama i izveštajima, ali koji presudno određuje naš odnos s prošlošću. U svojim memoarskim – ili pak antimemoarskim – zapisima, Delbo opisuje zatočenje u zatvoru Sante u Parizu, pogubljenje supruga Žorža Didaša, opraštanje s njim, deportaciju u Aušvic-Birkenau, u stočnom vagonu, zajedno s dvesta dvadeset devet žena pretežno uhapšenih zbog delovanja u Pokretu otpora, boravak u logoru i potom u povlašćenom odredu u Rajskom, prebacivanje u Ravenzbrik, oslobađanje, povratak i život posle. Ali se ovih događaja ili stanja ne dotiče linearno: Niko od nas neće se vratiti, Beskorisno znanje i Mera naših dana uporno i mučno cirkulišu oko rane, ukidaju hronologiju i prostorom zamenjuju vreme kao narativnu postavku. Za razliku od brojnih književnih dela o Holokaustu koja se zasnivaju na realističkom pripovedanju, uz miran, razborit iskaz svedoka, koji Primo Levi vidi kao najubedljiviji, Aušvic i posle njega odlikuje se složenom estetikom i modernističkom strukturom. (Sonja Veselinović)
Шарлот Делбо ( Цхарлотте Делбо ) рођена је 1913. године у Виње-сир-Сену (Есон), од родитеља италијанских имиграната. Након што је завршила обуку за стенодактилографкињу, од седамнаесте године радила је у Паризу као секретарица. Приступила је покрету Комунистичке омладине 1932. године. Године 1943. ухапшена је и пребачена у Аушвиц-Биркенау, у сточном вагону, у друштву двеста двадесет девет других жена, већином ангажованих у Покрету отпора, као и она. Почетком 1944. пребачена је у Равензбрик, а ослобођена у априлу 1945, након двадесет седам месеци у логору. Од двеста двадесет девет жена из конвоја из 1943. године, вратило их се четрдесет девет. Неколико месеци по повратку, у једном одмаралишту у Швајцарској, у свесци је написао Нико од нас неће се вратити ( Ауцун де ноус не ревиендра ), и тај ће роман двадесет пет година касније постати први том трилогијом Аушвиц и после њега ( Аусцхвитз ет апрес ) . Од 1947. ради за УН у Женеви. Дванаест година живи у Швајцарској па се враћа у Париз, запошљава се у ЦНРС-у1960. године и постаје асистенткиња филозофа Анрија Лефевра, кога је упознала 1932. Каријеру завршава у ЦНРС-у 1978, а умире 1985, са седамдесет две године.
